bušenje.
1. U strojarstvu, oblikovanje materijala odvajanjem čestica, kojim se izrađuju i obrađuju cilindrične rupe (uvrti i provrti) u predmetu ili obratku od kovine, drva, plastike i sl. (→ bušilica). Osim toga, primjenjuju se i nemehan. postupci bušenja, npr. s pomoću lasera, plazme, ultrazvuka, elektronskoga snopa i dr.
2. U građevinarstvu, izradba rupa, jama i bušotina u betonu, opeki, kamenu i dr. građevnim materijalima, stijeni i tlu. Za izradbu bušotina za miniranje, injektiranje, sidrenje i sl. rabe se udarne ili udarno-rotacijske bušilice ili bušaći agregati s pneumatskim ili hidrauličnim pogonom, na posebnim skelama ili kao samohodne bušilice s nekoliko krakova. Bušenjem se izrađuju i bunari i probija se gorski masiv tunelskim rotacijskim strojem pri gradnji tunela.
3. U rudarstvu i geologiji, izradba jama i bušotina u Zemljinoj kori radi pronalaženja i iskorištavanja mineralnih sirovina: ruda, nafte, prirodnog plina, vode (istražno i proizvodno bušenje). Zbog složenih, većih i skupljih postrojenja izradba bušotina dubljih od oko 500 m smatra se bušenjem na veliku dubinu.
